Trenutak poniranja u večnost

U jednoj ruci nam je prošlost, a u drugoj budućnost. Deo nas je prepun uspomena, a drugi deo pun maštanja, snova i planova. Između njih se nalazi veoma nežan i osetljiv momenat, poput ružinog cveta koji je prilično zanemaren.. Lagano ispraznimo svoje ruke od prošlosti i budućnosti, da bi mogli biti ovde i sada ~ ♥ ~ izvan vremena ~ ♥ ~ izvan kretanja ~ ♥ ~

Lotosov cvet

On raste iz blata ~ tako lep ~ lotosov cvet.
Kada vidimo blato teško je poverovati da iz njega može nići lotosov cvet. Kada gledamo lotosov cvet, teško je poverovati da je nikao iz blata. Ipak to je tako. Najniže je povezano sa najuzvišenijim.. najprimitivnije je sadržano u najuzvišenijem ~ ♥ ~ Gle, Božansko raste iz sveta ~ ♥ ~

Ja ću budna sanjati

Ovde ću leći.. nek moj san bude dostupan i kiši, i vetru, i mesecu, i suncu.. nek moja duša bude dostupna svemu, otvorena i ranjiva.. Postoji samo jedna stvar koje se treba bojati, a to je strah.. Osim toga, ničega se ne treba bojati, samo strah osakaćuje i ubija. Ovde ću sanjati budnija nego ikada.. Laku noć ~ S♥

ps. samo vas posmatram

Tisina ~ radost i blazenstvo

Ovde niste slučajno.. sve ima svoju svrhu u egsistenciji, ona je iza nas.. Možda baš ovde, u dubokoj tišini uspete povući se od misli.. sa njima će nestati i oblaci.. ostaće sunce i sve će dobiti drugi smisao i važnost.. Jednom, možda baš ovde i sada, sa smislom će doći radost i blaženstvo. U to ime ~ Yćin~ćinY ~ Živeli! ~

Nek zvone zvona

Nek zvone zvona za sve što se dešava, jer sve što nam se događa je veliki poklon ~ sve boli i sva zadovoljstva, sve agonije i sve ekstaze, svi usponi i svi padovi.. Nek zvone zvona za život, predivan poklon, o kome se ne priča mnogo ~ ♥ ~

Ne bojte se, cilj nije daleko ~ ovde je iza prvog ugla

‎~ Ne bojte se, cilj nije daleko ~ ovde je iza prvog ugla.
Odjekuje mi u glavi rečenica jednog mog profesora. Zapamtila sam rečenicu, ali i to da cilj nije nikada iza prvog ugla, samo je on uvek govorio da jeste.. jer jednog dana će biti.. treba dočekati taj dan.. treba biti strpljiv.. treba se kretati strmim stazama s mnogo ponora.. bez straha od teturanja u mraku, treba se podići nakon pada, nastaviti nakon udarca.. Da li je znao tada naš profesor koliko ohrabrenja i podrške će poći sa nama, da nas prati i drži za ruku? Znao je da će nam trebati neko da nas spreči u bežanju i nestajanju.. znao je. 
Hvala Vam profesore.
S ljubavlju,
Sandrina